Ljubav je svetlost u svim bojama, a svaka od njih je glasnik za sebe. Ljubav ih sve uvažava i zajedno sa njima postoji. Sija. Iskreno. Iz Duše. Svesna da je sve deo i sve pripada. Ništa ne negira. Ni taj bol, ni taj strah, nesigurnost, sram, nedostatak, tugu, vapaj... Sve je deo iskustva koji zovemo Život. Jer, šta je čovek bez iskustva? I da li takav život uopšte može da postoji? Nekada je nedokučiva. Čini nam se nestvarna, pa se zagledamo u samo jednu boju i poverujemo da nema ničega više. Oslepimo na čitav spektar. Osudimo sebe na robiju žrtve. Borimo se, takmičimo i ratujemo za zasluge koje ionako nisu naše. A onda kada ih ostvatimo... praznina. Muk. I ono napaćeno pitanje "Zašto nisam srećan?" Zamažemo sebi oči iluzijom i zaslepimo se slabostima koje su tu samo da kroz njih prođemo, da se bolje vidimo iznutra, bez predugog zadržavanja. Al' džaba, povez se sam ne skida. Bol kao inicijacija. Može da traje koliko jedan tren, neophodan Duši da ga proživi ...