. Često i pod pretnjama batinama, kaznama i zabranama, što je u nekima od nas zasadilo zrno samoosude, krivice i neprihvaćenosti.
Ne znam za vas, ali ja imam jako puno razumevanja za druge ljude. Nisam kritikujući ili osuđujući nastrojena, a ako sam ikada i bila, to se u međuvremenu promenilo jer mi je život pokazao da sve te grube misli samo meni škode i nemaju ama baš nikakve veze sa drugima.
Danas, u jednom jesenjem izazovu u kom učestvujem, dobili smo zadatak da obratimo pažnju na misli i reči koje upućujemo drugima i da svaki put kada krenemo da se vozimo na prekoru, opomenemo sebe i izađemo iz tog filma. Međutim, mada ne mislim mnogo o tuđim postupcima i njihovim životima (osim ako to nema nekog višeg smisla). ipak postoji ta jedina osoba po kojoj umem da raspalim kritikama i cinizmom. A ta osoba sam ja. Moja pažnja i fokus nisu usmereni na tuđe živote, već isključivo na moj, ali u tom prostoru, naročito ranije, često, jako često, umela sam da budem veoma gruba prema sebi i da se dovodim u stanja ogromne tuge i frustracije.
Znate, često kod nas ljudi postoji taj jedan unutrašnji deo koji vapi da bude priznat, pa ako ne dobija unutrašnje priznanjuje, tada ga neumorno traži spolja kao potvrdu svog smisla i vrednosti postojanja. Kada i u spoljnom svetu izostane prepoznavanje, tada upada u očaj besmisla i žrtve. Ljut je na ceo svet, sebe, druge ljude, Život i samog Boga. Svađa se sam sa sobom, upada u tantrume i konstantno se pita "ZAŠTO?" "Zašto ja moram da patim, zašto meni uvek mora da bude teško, zar ne postoji lakši put, zašto sam toliko glup da ga ne vidim, možda ja zaista ne vredim i nikome nisam potreban, da nestanem verovatno niko ne bi ni primetio jer niko ni ne obraća pažnju na mene, kako to da moja postignuća, znanja, iskustva i talenti ne vrede, zar ja stvarno nemam ništa korisno i lepo da ponudim ovom svetu, važno mi je da doprinesem, ali kome kada me niko neće, sigurno sam opet pogrešio skretanje, umoran sam, zuji mi u glavi, osećam haos, hoću napolje, pustite me odavdeeee aaaa!" "Bože, što mi se rugaš?! I gde su svi ti duhovni vodiči, učitelji, anđeli i zmajevi kada su mi potrebni? Zašto moje Više ja nije sada tu za mene? Zašto ga ne osećam? Kažu traži i dobićeš, a moji jasni znakovi na putu nikako da stignu... Zar sam toliko slep i gluv. Zašto moje srce ćuti i kada umirim misli? Ceo svet se opet ruši? Šta je ovo? Ima li krajaaaaaaa?! Upomoooooć!!!!"
Ah da, tako vam je izgledala drama u mojoj glavi kada je povede infantilni drekavac, za koga sam celog života verovala da je moj pokretač i snaga. I nije da nije. On ima apsolutni potencijal, ali njegova senka je izuzetno intenzivna i zahtevna. Dete koje ne zna šta svet traži od njega, ali oseća ogroman pritisak očekivanja, dok, sa druge strane, šta god da uradi nije dovoljno.
Unutrašnji odrasli u ovoj situaciji nekada prosto nema kapaciteta za toliki intenzitet deteta, zbog čega se u meni tada javlja ooozbiljan konflikt koji izaziva ogroman stah. Stvari su dosta složenije, ali i jedostavnije nego što na prvi pogled izgledaju.
Da bi dete bilo dete, potrebno mu je da se oseća sigurno, voljeno i bezbedno. Da njegove potrebe budu podmirene. Da bi roditelj imao kapaciteta da odgovori potrebama deteta, mora da se oseća osnaženo, stabilno i zbrinuto. Da bi se tako osećao potrebno je da njegove potrebe budu zadovoljene, da je odmoran, nahranjen, napojen i da zna da je na sigurnom.
I voila, dolazimo do poente: Osećaj sigurnosti i zadovoljene osnovne fiziološlke potrebe su dovoljne za kapacitet daljeg razvoja. Kada nam osnovne potrebe ispaštaju, tada nema temelja. Sistem se ne oseća bezbedno i sve svoje resurse usmerava ka zaštiti jer misli da je ugrožen i napadnut.Naše kognitivne sposobnosti opadaju, emocionalna inteligencija se sužava i fokus je na preživljavanju. A ko u stanju preživljavanja ima energije i "vremena" za nežnost, kreativnost, igru, inspiraciju i stvaralaštvo?
E sad, jako važna stvar, ako je naš nervni sistem naviknut na preživljavanje i stanje "opasnosti" čak i kada su nam osnovne potrebe podmirene, ne sme da se opusti, stalno je napet jer neizvesnost preti 24/7, u brigama je i stalnim preispitivanjima - tada uopšte ne registruje da smo bezbedni. On ratuje sam, jer ne zna da je rat davno završen.
I šta je rešenje? Svesnost. Pokazati mu da smo bezbedni umesto da budemo žrtve njegove nesvesti. Kako? Vraćajući ga u stvarnost kroz zahvalnost. Dakle, kada hrčak krene da vozi točkić, zaustavimo isti, osvestimo svoje telo, pitamo se da li smo umorni, gladni, žedni i šta nam je sada potrebno? Zahvalimo se na svemu što imamo i možemo da uradimo za sebe. Osetimo da smo na sigurnom, da smo sami sebi prijatelj, a ne neprijatelj. Osvestimo sebe i prebacimo fokus na ono što je trenutni prioritet, svesni da je sve u redu. Opasnosti nema.
Dakle, postajući svesna ove unutrašnje dinamike koja se u meni odvijala, shvatila sam da samo ja mogu da rešim tu situaciju. Tada sam odlučila da obrnem igricu i da se sebi obraćam isključivo sa ljubavlju, lepim rečima i ljubaznim tonom. Baš kao što bih i bilo kom drugom biću. Potrebna je praksa da se um navikne na novi scenario, ali moguće je i radi.
Kada krene frustarcija, jer, naravno, dešava se, živi smo ljudi - poenta je zastati, duboko udahnuti, zaustaviti hrčka, vratiti se u svoje telo i umesto kritike, pitati ga "Šta ti je sada potrebno?" Ne "Šta želiš?", već "Šta ti je potrebno?" i učiti to za njega (sebe).
Jer tako se biva dobra prema sebi, a iz tog mesta još bolja prema drugima i Svetu. :)
Kakav ti danas odnos prema sebi biraš?
Do sledećeg čitanja, grlim vas,
Iskra ✨
Comments
Post a Comment