Introspekcija bivanja 💞

Pet godina nakon što sam sramežljivo otvorila svoju instagram stranicu feather_of _freedom iz nasušne potrebe da se izrazim pred Svetom i namerom da podelim svoja pisanija, promišljanja  i zapažanja, rešila sam da konačno pokrenem i svoj blog. Pomenuta instagram stranica već 4 godine nije aktivna, ali zapisi su i dalje tu. Svedoče vremenu.

Dok čitam prve javne tekstove te mlade žene, sećam se gde su tačno pisani, kada, ko je bio tu, a ko je nedostajao. Osećam njenu bol, šaljem joj neizmernu ljubav i zagrljaj podrške i snage jer znam kako se oseća i šta joj je potrebno, a još više koliko joj sve to pripada. 

Koliko hrabrosti se može očitati u njenim rečima, koliko nade, entuzijazma i upornosti. Lavovsko snažno srce u njenim nežnim grudima kuca jako i glasno. Svaki otkucaj je korak napred - uspeh božanske ljubavi i Iskre koju nosi u sebi. Koja je vodi.

Odlično se sećam te buke i tišine u glavi u isto vreme. Osećaja nesigurnosti, neadekvatnosti, usamjenosti i pogrešnosti. Koliko je samo bila umorna i tužna, dok je njena borbenost bila jača nego ikad. Odustajanje nije dolazilo u obzir, a za odmor još uvek nije ni znala. 

Plašila se da zastane. Da udahne. Da se isključi na kratko. Plašila se da će zaspati i da se nikada neće probuditi iz te usnule patnje i bola. Morala je da nastavi dalje. 

Svoju radost pronalazila je u mantrama kudalini joge, knjigama, učenjima i pisanju. 

Neumorno je kopala tunel do sebe. Rukama, nogama, kostima, zubima i noktima. 

Plakala je u tišini, tugovala i oplakivala sebe, svoje detinjstvo i svoje rane. 

Stidela se svoje neviđenosti. 

Uglavnom je ćutala.

Taj period povlačenja počeo je dosta pre februara 2020. godine, samo što se do tada nije usudila da kaže, makar i anonimno. "Priče iz ormara kroz ples do lične slobode" - pisalo je u opisu njenog profila.

I kada samo pomislim na ono čuveno "Gde sebe vidiš za 5 godina", iz ove sada perspektive nemam drugog izbora nego da se grohotom nasmejem na banalnost i besmisao uopšte ideje takvog pitanja. 

Život je toliko nepredvidiv i sadržajan da se naši planovi i rigidnost sami od sebe ruše pred njim poput kule od karta ili nestabilno poređanih domina, ostavljajući nas u zatečenosti nesnađenih pogleda. Neko vreme se koprcamo pokušavajući da održimo neodrživost naučenog obrasca i starog sistema, tripujemo kontrolu nad situacijom sve dok nam ne ponestane izgovora i shvatimo da nemamo izbora nego da pustimo. Tek tada shvatamo da jedino što imamo je OVDE I SADA. 

Samo 5 godina pre februara 2020. je bila moja poslednja godina fakulteta, prvo pravo zaljubljivanje i ozbiljno slomljeno srce, prvi posao u struci i prvi otkaz, suočavanje sa sistemom i grubošću života sa kojom sam se svakodnevno suočavala narednih 5 godina. Rad i život na prekookeanskom kruzeru, psihički teror sredine i okruženja, ogromna usamljenost i preplavljenost iznutra kojoj nije bilo dozvoljeno da se vidi spolja, puno nepravde i povređivanja koji su me doveli do duboke depresije, besmisla, suicidnih misli i beznađa iz koga sam se jedva izvukla. A onda je usledio period Buđenja. 

U razdoblju između 2020. i 2025. bila sam u trogodišnjoj vezi u kojoj nisam bila srećna, ali kroz koju sam naučila jako važne lekcije i spoznala razliku između istine i iluzije u odnosu, radila posao u korporaciji koji sam prezirala, otkrila da bolujem od neizlečive epilepsije i istu iscelila, upoznavala sebe i skidala slojeve blata sa svoje kože, učila da kažem jasno "Ne" i jasno "Da", pohađala edukacije i sticala iskustva iz oblasti psihologije i duhovnosti, okuražila se da počnem da radim sa ljudima i da im pružam podršku koja je meni nekada bila potrebna, da dam otkaz i izađem iz robovlasničkog mučeništva, promenim još par poslova, vratim se turizmu, putovanjima, plesu i sportu, postanem holistički coach i pokrenem svoj biznis, upoznam svog sadašnjeg partnera i preselim se u drugu državu.

5 godina nakon 2020. godine - živim u Španiji sa dečkom koga volim i koji je moj najveći oslonac, govorim treći jezik, razvijam svoj biznis i svesno kreiram život kakav želim da živim. 

I da li je bilo lako? NE. Da li vredelo? Apsolutno DA.

Ono što se suštinski promenilo jeste moj pogled na život, ljude, iskustva i prilike. Preuzimanje odgovornosti i otvoreno srce da prođem kroz svako iskustvo, ali se ne vezujem za njega i ne ostajem u patnji. Oslobađanje od tereta prošlosti i očekivanja od budućnosti. Prihvatanje sebe i dozvola da budem, živim, dopustim i grešim. Hrabrost da svesno koračam napred uprkos strahu, svesno birajući perspektivu koja mi više služi. Spremnost i dopuštanje da osetim bol, ali ne i da se identifikujem sa njim. Poštovanje sebe, svojih granica i potreba. Poniznost pred Životom i zahvalnost pred Bogom. 

O iskustvu preseljenja u drugu državu ću tek pisati. O partnerskom odnosu sa osobom druge kulture, jezika i senzibiliteta, takođe. O ličnim izazovima separacije, usidrenja i prilagođavanja, isto tako. A što se tiče razvijanja biznisa, finansijske neizvesnosti, ulaganjna, uspeha i fejlovanja, pripremite kafu i udobno se smestite - zaplet tek počinje. 😄

Do sledećeg čitanja grlim vas,

Iskra✨