Povratak Duši

Bilo joj je tesno. Tu, u njenim grudima. 

Osećala se sputano, a vapila je za slobodom.

Želela je da živi, da se igra, da se glasno smeje i sija sa drugim Dušama.

Uporno je pokušavala da umilostivi svoju domaćicu da povuče artiljeriju sa fronta koji odavno ne postoji. Da je probudi iz dečijeg sna u kom je ostala zaglavljena.

“Bezbedno je!”- vikala je. Ali odgovora nije bilo.

Domaćica je bila stroga žena pitome naravi. Prema svima je bila blaga, osim prema sebi. 

Vrata svoga srca je tri puta zaključala, za svaki slučaj, da se ne ponovi. Znala je ko se iza njih nalazi i silno je želela da to biće zaštiti. 

Osećala je njen unutrašnji zov, potrebu i potencijal koji je želeo u svet, ali se nije usuđivala.

Preplašena da će je okruženje rastrgnuti ako je ugleda, žena je svu svoju snagu usmerila ka njenoj sigurnosti. 

“Znam da nisi srećna. Osećam te.” - govorila je.

“Ali tu si bezbedna. Tu te niko ne može povrediti. Ja te čuvam.”

“Ja?” - pitala se Duša.

“Ko je to “Ja” koje me guši, steže i priteže? Koje je tako hladno i nemilosrdno. Koje me čuva oklopima od leda na minusu, dok gorim od poriva da dišem Sunce i igram uz vartu. 

“Ja” koje me drži strahom, umesto da me oslobodi ljubavlju.”

“Mene ne može ništa povrediti” - nastavljala je Duša.

“Ja sam besmrtna.

Tvoj strah je čista iluzija koja ne čuva mene, već tvoje smrtno telo od potencijalnog bola i umiranja.

Taj strah, nisi ti. Dopustila si da upravlja tobom, umesto da ti služi.

Njime si zatvorila vrata svojoj istinitosti.

Da li znaš da nikada nećeš pronaći svoj unutrašnji mir ukoliko ne pogledaš u ono što si postala?

Iskreno. Bez osuđivanja i prekora.

Meni nije potrebna tvoja zaštita, meni si potrebna ti. 

Tvoja svest i tvoje postojanje su instrumenti mog iskustva u materiji. Umesto da živimo, mi robujemo licemirnim mehanizmima. Zar ne vidiš? Probudi se! Trebaš mi. Trebam ti.”

Gluva i nema na reči koje nisu dopirale do nje, žena je i dalje živela u prošlosti. 

U patnji, kajanju, bolu, krivici… 

Kada je bila devojučica, njena Duša nije bila prihvaćena. Svet se rugao njenim snovima. 

Ubedili su je da ne vrede, a samim tim ni ona. 

Da bi preživela, spakovala je te snove u kofere, a svoju Dušu zatvorila na “sigurno” mesto.

Od tada su postale odvojene. Mada nisu mogle jedna bez druge.

Zidovi su se podigli između njih, a glasovi su postajali sve tiši.

“Ukalupljena” u društvo, žena je izgubila smisao. Počela je da vene spolja i iznutra. 

Jedini način da oživi bio je da se vrati njoj - svojoj Duši, ali više nije znala kako.

Ključeve je izgubila. Glas joj više nije čula. Ostao je samo osećaj.

Umorna od foliranja i lažne slike o sebi koju je godinama gradila, a koja ju je koštala vlastite moći, odlučno je  krenula nazad ka svojoj istini. 

Padala je i posrtala. Ustajala i ostajala. Bez predaje. 

Bila je spremna da provede ostatak svog života na tom putu ako treba, samo da se njoj vrati.

Bliski i nepoznati ljudi su je često zaustavljali i vraćali nazad, ali ona se nije dala. 

Govorili su joj da je luda, da ne zna gde je pošla, da samo gubi vreme, da joj život prolazi u prazno. Svojim glasovima, postupcima i primerima, budili su razne demone u njoj koji su pokušavali da je spreče strahom. Ona se i dalje nije dala. Znala je da odustanak znači sigurnu smrt i to ne smrt koja oslobađa, već onu koja razara.

Ipak, što je bila upornija, to je bila umornija. Gubila je snagu.

Više nije mogla.

Stala je i pogledala svoj odraz u ogledalu.

Lice preko puta izgledalo je napaćeno. 

Upalih obraza, tužnih očiju, oborenih usana i suve kose gledala je u ništa, a videla je sve.

Iz njenog mokrog pogleda, krenule su suze.

Kao dva potoka koji teku direktno iz svog izvora.

Bistra. Čista. Isceljujuća.

Spiraju, čiste i nose sve pred sobom, ostavljajući trag svetlosti i nade.

Intuitivno je stavila dlanove na ramena i čvrsto se zagrlila.

Plakala je glasno. Jauci su odjekivali praznim zidovima, a ona ništa nje čula.

Samo je tekla zajedno sa svojim suzama.

Pustila je bol da se prospe po pločicama i isteče iz njenih rana. 

Zatvorenih očiju, pogledala je u svoj mrak i suočila se sa njime.

Umesto da ga odbaci, negeria i osudi, po prvi put je ostala.

Predala se i dopustila sebi da oseća. Da proživi poraz od koga je sve vreme bežala.

I to je bilo dovoljno.

Katarza je iz tame izrodila svetlo.

Tada je shvatila uzrok svog umora i pada, koji nije dolazio od spolja. 

Ono što je vani, samo je odraz sveta koji živi unutra.

Borba koju je vodila sama sa sobom, morala je da stane.

Potrebno je pomirenje, a ne rivalstvo.

Ona nije sudija, već svetok.

Pogledala je u obe strane i zahvalila se.

Izabrala je ljubav.

Njeno srce se otvorilo i mir se prelio na celo telo.

Konačno je prodisala.

Duša je slobodna. 

Do sledećeg čitanja, grlim vas,

Iskra✨