Znate onaj osećaj kada je red na vas da nešto kažete, a onda vam se stegne grlo, uznemiri srce, odseku noge, a celo telo kao da utrne i parališe se? Glas se izgubi, postane piskav, plitak i drhtav. Glava prazna, a misli toliko preplavljujuće da postaju neuhvatljive. Kao neko haotično zujanje pčela. Imate utisak da ćete se srušiti, povratiti, ljulja vam se tlo pod nogama, dlanovi se znoje, ruke tresu... Čitava panika se dešava u vama, a spolja se baš ništa nije promenilo.
Ista osoba ili osobe stoje ispred vas, sa istim izrazom lica kao i pre samo pola sekunde koja je vama trajala večno. Za njih je sve isto, oni ni ne znaju za agoniju koja se u vama odvija, dok se vama čini da se ceo svet obrušio na vaša leđa.
Ta trema i strah od javnog nastupa se ne moraju javljati samo kada treba da izađete pred grupu ljudi koja od vas ima neka "očekivanja". Ovi parališući osećaji se mogu dešavati i pred samo jednom osobom, čak i virtuelnom.
Zašto je to tako?
Znate, kao mala, želela sam da budem pevačica kada porastem. Ljubav prema pevanju razvila sam uz svoju baku sa kojom sam pevala naše izvorne i etno pesme. Moja baka i dan danas ima glas Merime Njegomir, kako moja mama to ume da kaže. Obožavala sam da pevam, a lako sam nalazila prilike da i druge počastim svojim performansom. Pa sam tako znala na seoskim svadbama da stanem sa strane i pevam ono što je pevačica pod šatrom u tom trenutku pevala. Ljudi bi se okupljali oko mene, slušali moj koncert i komentarisali kako lepo pevam, kako sam harizmatična i slatka, a moja baka bi se dičila. Dečaci su mi donosili maslačke i tražili da se slikaju sa mnom, a ja sam sebi bila superstar. Osećala sam se lepo i pozivala i drugu decu da se igraju i pevaju zajedno sa mnom. Meni je to bilo prirodno i nisam imala čega da se stidim. Međutim....
Po polasku u školu, krenula je da se javlja trema. Iako sam uvek bila super đak, strah da neću ispuniti očekivanja je vrlo brzo krenuo u napad. Htela sam da moji roditelju budu ponosni na mene, da imam najbolje ocene i vladanje - da budem NEPOGREŠIVA.
I to mi se obilo o glavu.
Sistem je napravljen po principu kazne i nagrade, a ja sam za sebe želela samo nagrade. Greške i kritike nisu dolazile u obzir. Nažalost, niko me nije pripremio na to, a očekivanja, fakat, jesu postojala. Strah se podmuklo i tiho uvukao u moj život i koštao me narednik 25 godina neviđenog stresa i skrivanja, a nakon svoje 14. godine, mikrofon više nisam smela ni da pogledam. Prestala sam da pevam čak i po kući. Svaki put kada bih dobila priliku da se čujem, srce bi mi na prvu jako zaigralo od uzbuđenja, a zatim bi krenulo da lupa preko kože od panike i straha, upozoravajući me na najgori mogući scenario.
Duša mi je vapila da se izrazi i bude viđena, a ja sam svakim svojim izlaganjem sebe dovodila u stanje strave i užasa. Svaki kontrolni zadatak, odgovaranje pred tablom, školske priredbe, polaganje ispita, intervju za posao, postavljanje pitanja u grupi ili pred nepoznatim ljudima, su me koštali doslovno paničnih napada. Ipak, moja potreba da se izrazim i prevaziđem ovo parališuće stanje je bila toliko velika da mi odustajanje nije ni padalo na pamet.
Nakon završenog faksa krenula sam da istražujem i da se svesno izlažem. Malo po malo. U manjim grupama, zajedno sa svojm tremom, postavljala sam pitanja, komentarisala i izražavala svoja mišljenja. Kada bi krenule suze od preplavljenosti, ne bih ih skrivala. Birala sam mesta na kojima se osećam bezbedno da sprovodim ovaj svoj eksperiment i zaista nikada nisam nailazila na bilo koju vrstu osude ili odbacivanja. Naprotiv. Primetila sam da ljudi zaista imaju empatiju i poštovanje prema ranjivosti. Ako je i neko prevrtao očima, svakako mi nije bilo primetno. Ja sam vam bila ona osoba koja stalno plače u grupama i na edukacijama kada govori o sebi. Posebno kada govori o sebi. Tu sam shvatila da nisam "preosetljiva", već da sam toliko dugo trpela i gutala sve te emocije, da su one prosto morale negde isplivati, u ovom slučaju u vidu suza svaki put kada bi se dotakla Pandorina kutija unutar mene. Emotivni naboj bio je ogroman, a jako puno energije mi je odlazilo da održavanje istog.
Kroz pisanje, psihoterapiju, EFT, peat, coaching, theta healing, NLP, regresoterapiju, telesnu terapiju, porodične konstelacije, slobodan ples, kundalini jogu, reiki i mnoge, mnoge druge alate, tehnike, prakse i edukacije, a najpre zahvaljujući svojoj hrabrosti da istupim, izložim se i preduzmem akciju, uspela sam da izađem iz ovog ponavljajućeg, preplavljujućeg obrasca i počnem da živim i izražavam se slobodno.
Sada razumem i znam da su sve to bili samo oblici zaštite koje sam sama stvorila kako bih "preživela". Fascinirana sam našom ljudskom genijalnošću kada vidim šta smo sve u stanju nesvesno izgraditi, a onda paradoksalno živeti u ulozi bespomoćne žrtve koju smo, btw, takođe sami izgradili. 💥
Oslobađanjem sebe tereta očekivanja, ograničavajućih uverenja i emotivnih naboja poput stida, krivice, nedovoljnosti i odbačenosti, otvorila sam prostor sigurnosti u kome se osećam bezbedno u svom telu i slobodno da u svakom trenutku budem ono što jesam, svesna da ljubaznim izgovaranjem istine, svakog unutrašnjeg bauka spuštam sa pijedestala u svoje vidno polje, gde u svakom trenutku znam da imam dovoljno resursa i kapacitea da se nosim sa istim.
Ono što je bio ključ mog povratka jeste oslobađanje i otpuštanje potisnutih emocija. Sve dok nisam pogledala unutar sebe, suočila se sa bolom, dopustila sebi da osećam i izražavam istinu koja je bila trenutno prisutna, nijedna edukacija javnog govora i nastupa, veštine, znanja ni diplome mi nisu mogle pomoći. Tek kada sam oslobodila prostor svoje unutrašnje snage i otvorila srce u kome su me čekali odgovori i rešenja, stvorio se kapacitet za skustvo koje mi je bilo potrebno i za koje sam bila spremna.
Trema i strah se i dalje ponekada jave, kada mi je nešto izuzetno važno, ali to više nije parališuć osećaj, ne obuzima i ne preplavljuje me. Sada se brzo i lako povuče jer ga ne ignorišem. Naučila sam da ga prigrlim umesto da ga odbacim, da komuniciram i dišem zajedno sa njim. On je moj podsetnik na uspeh koji sam postigla, na put koji sam prešla i ponos koji sada osećam prema sebi i devojčici koja nikada nije odustala.
Do sledećeg čitanja, grlim vas,
Iskra✨
Ako se i ti susrećeš sa izazovom u javnom govoru i osećaš da bih mogla da te podržim na tvom putu, piši mi na:
💌isrincoaching@gmail.com
#sijajsvojesvetlo✨
Comments
Post a Comment